Децу фабричких радника није имао ко да чува. Једини вртић препунио се још док смо о њему само причали. Моје радовање било је кратког века и морало је да се угаси. Рекли су - нема места.
Уместо игре са другом децом добила сам времешну туђинку у строгим собама њеног хладног стана. Читаве те седмице потуцали су се сати од столице до прозора, од немила до недрага и завршавали на капији где сам сатима чекала мајку. Ту сам са длана зобала само мрвице кекса што би ми га мама ујутро, на одласку остављала.
Мајка је радила у малој радионици за крпљење и преправку одеће коју су звали „сервис“. Тако је звучало отменије. Распарани стари капути, мантили, жакети, кошуље, све у парчићима и покиданим концима и све изврнуто на наличје. Замашћене и похабане крагне и исфлекане поставе окретане су на унутрашњу страну и поново пришиване. Споља је изгледало као ново, прљавштина је остајала унутра. Поред ове радионице Сервис је имао и своју канцеларију са две лепе службенице и директором, чика Божом. Тај добри човек умео је одмах да разуме муку. На своју руку дозволио је да будем код њих, у маминој близини. И тако, у својој шестој години „пошла сам на посао“. И раднице и обе службенице топло су ме примиле, а чика Божа на крају месеца уписао ме на платни списак. Сваког јутра у шест ја сам седала пред пуном кутијом шарених крпица коју су ми жене остављале. У подне шерпицу мог пасуља грејале смо на изврнутој пегли и не знам зашто је мама била тада снуждена. Чак и кад би наишла некаква „контрола“, могла сам да шмугнем у двориште. У нашој канцеларији, на старој машини за куцање брзо сам научила слова и све је било добро.
Сервис је био стара предратна зградица са забатом и четири велика излога према стрмој Косовској улици. Низбрдна и поплочана коцком, спуштала се доле, на пругу и даље мирно увирала у раскрсницу. Аутомобили су били ретки. Пројезди фијакер, зазвоне коњска копита, мине бицикл, прође погребна стаклена кочија са поворком ( говорило се „иде пратња“).
Стрмина је била усечена између високих бетонских потпорних зидова на свом врху. Како силазиш, зид је постајао све нижи и нижи и прелазио у омање земљане насипе испод дворишних ограда.
Једно такво брдашце било је моје, обрасло кржљавим коровом који је ту и тамо цветао. Тек ако чучнеш, могао си да угледаш плаве звездице, сићушне као дечији нокат на малићу. У два-три корака његов врх био је освојен и пободена гранчица означила је планинарски подвиг. Одатле осматрала сам свет под собом: кровови пекара, бакалница и радњи, улице са тротоарима, пруга.
Ако погледаш лево, ту води кратка улица до Пиварског брда. Било је близу, али није се видело. Овамо је допирао само тајновити шум његових огромних кестенова и липа, кроз који су се у кратким налетима пробијали удаљени гласови са игралишта, пригушени тутањ фабричке локомотиве, лавеж паса и ко зна какви све далеки одјеци градске вреве. Велико и неистражено мамило ме је својом близином, али четири излога иза мојих леђа ни једном нису одобрила поход.
Изненада, као што се свака новост појављује, потекао је шапат да је на Пиварско брдо дошао циркус.
Одледном, све се покренуло. Плаве звездице, сићушне као дечији нокат на малићу, устрептало су се извијале на ту страну, а два голуба одлетела су да извиде ствар. Нису се вратили. Значи, дошао је! Стигао је и развио шатру горе, на игралишту, на самом врху. Са мог брдашца пропињала сам се на прсте да боље чујем.
Пригушени шумом столетних липа, на махове, долетали су гласови из даљине: са високе трибине неразговетно орио се глас директора циркуса. Позивао је у шатре у којима се отимала сапета рика звери. Тај господар кавеза у скупоценом фраку позлаћеном палицом подизао је плишане засторе где су тужни кловнови жонглирали на точковима. Под платненом куполом по затегнутој жици ходао је као месечар неко раширених руку, издвојен и сам. Доле, с ноге на ногу клатили су се слонови. Кротитељ лавова пуцао је бичем пред разјареним чељустима, а човек од челика покидао је ланце. Из празног цилиндра мађионичар је вадио голуба који се копрцао у његовој белој рукавици. Народ се тискао око трибине. Вриска мајмуна из кавеза мешала се са пљусковима аплауза.
Била сам опчињена том фатаморганом коју су покретали мукли, далеки гласови и звуци са Пиварског брда. Четири излога мамине радионице узалуд су ме призивала да уђем и поједем ољуштену јабуку. Као затрављена хтела сам у Циркус. Отац је дуго одбијао и најзад невољно пристао да ме тамо поведе.
Горак призор тамо нас је чекао. Војнички шатор ограђен конопцима. Унутра, на изврнутим сандуцима као на одру, под обешеном сијалицом био је постављен скелет омањег кита. Извучено из дубина и ко зна кад убијено, празно је зјапило то што је остало од њега. Гомилу крупних и ситних костију држала је на окупу некаква мајсторија. Пршљенови, ребра, глава и зуби као нанизани листови дувана, све огољено и увредљиво као свака подвала. Помпезно понуђено обећање расплинуло се и као неми сведок остала је ова убога грдоба. Узалуд је отац очекивао да нам Пинокио и Ђепето покажу како су се одатле избавили. Око грдног скелета у тихом мимоходу корачале су изношене, покривљене ципеле, тапкале су покорно уморне ноге крај чудног одра. Последњи поздрав ничему. То је било све од Циркуса.
Мој добри отац био је љут. Скупо је платио улазнице. Велики Преварант само је свратио у наш град да покупи харач, да узме сањарину.
„Рекао сам ти да тамо нема ничега“, додао је мeкше, док смо поражени силазили низ Пиварско брдо.
Гласови из даљина! Варљиви звуци са високих трибина што заводљиво мамите, сејете лелујаве варке којима хрлимо. Гласови из даљина! У вама слутимо велике, славне представе. Ви засипате видике светлуцавим прахом празних обећања. Ко приђе близу натруниће му се очи, па ће их дуго трљати празним длановима – да прогледа.
Уместо игре са другом децом добила сам времешну туђинку у строгим собама њеног хладног стана. Читаве те седмице потуцали су се сати од столице до прозора, од немила до недрага и завршавали на капији где сам сатима чекала мајку. Ту сам са длана зобала само мрвице кекса што би ми га мама ујутро, на одласку остављала.
Мајка је радила у малој радионици за крпљење и преправку одеће коју су звали „сервис“. Тако је звучало отменије. Распарани стари капути, мантили, жакети, кошуље, све у парчићима и покиданим концима и све изврнуто на наличје. Замашћене и похабане крагне и исфлекане поставе окретане су на унутрашњу страну и поново пришиване. Споља је изгледало као ново, прљавштина је остајала унутра. Поред ове радионице Сервис је имао и своју канцеларију са две лепе службенице и директором, чика Божом. Тај добри човек умео је одмах да разуме муку. На своју руку дозволио је да будем код њих, у маминој близини. И тако, у својој шестој години „пошла сам на посао“. И раднице и обе службенице топло су ме примиле, а чика Божа на крају месеца уписао ме на платни списак. Сваког јутра у шест ја сам седала пред пуном кутијом шарених крпица коју су ми жене остављале. У подне шерпицу мог пасуља грејале смо на изврнутој пегли и не знам зашто је мама била тада снуждена. Чак и кад би наишла некаква „контрола“, могла сам да шмугнем у двориште. У нашој канцеларији, на старој машини за куцање брзо сам научила слова и све је било добро.
Сервис је био стара предратна зградица са забатом и четири велика излога према стрмој Косовској улици. Низбрдна и поплочана коцком, спуштала се доле, на пругу и даље мирно увирала у раскрсницу. Аутомобили су били ретки. Пројезди фијакер, зазвоне коњска копита, мине бицикл, прође погребна стаклена кочија са поворком ( говорило се „иде пратња“).
Стрмина је била усечена између високих бетонских потпорних зидова на свом врху. Како силазиш, зид је постајао све нижи и нижи и прелазио у омање земљане насипе испод дворишних ограда.
Једно такво брдашце било је моје, обрасло кржљавим коровом који је ту и тамо цветао. Тек ако чучнеш, могао си да угледаш плаве звездице, сићушне као дечији нокат на малићу. У два-три корака његов врх био је освојен и пободена гранчица означила је планинарски подвиг. Одатле осматрала сам свет под собом: кровови пекара, бакалница и радњи, улице са тротоарима, пруга.
Ако погледаш лево, ту води кратка улица до Пиварског брда. Било је близу, али није се видело. Овамо је допирао само тајновити шум његових огромних кестенова и липа, кроз који су се у кратким налетима пробијали удаљени гласови са игралишта, пригушени тутањ фабричке локомотиве, лавеж паса и ко зна какви све далеки одјеци градске вреве. Велико и неистражено мамило ме је својом близином, али четири излога иза мојих леђа ни једном нису одобрила поход.
Изненада, као што се свака новост појављује, потекао је шапат да је на Пиварско брдо дошао циркус.
Одледном, све се покренуло. Плаве звездице, сићушне као дечији нокат на малићу, устрептало су се извијале на ту страну, а два голуба одлетела су да извиде ствар. Нису се вратили. Значи, дошао је! Стигао је и развио шатру горе, на игралишту, на самом врху. Са мог брдашца пропињала сам се на прсте да боље чујем.
Пригушени шумом столетних липа, на махове, долетали су гласови из даљине: са високе трибине неразговетно орио се глас директора циркуса. Позивао је у шатре у којима се отимала сапета рика звери. Тај господар кавеза у скупоценом фраку позлаћеном палицом подизао је плишане засторе где су тужни кловнови жонглирали на точковима. Под платненом куполом по затегнутој жици ходао је као месечар неко раширених руку, издвојен и сам. Доле, с ноге на ногу клатили су се слонови. Кротитељ лавова пуцао је бичем пред разјареним чељустима, а човек од челика покидао је ланце. Из празног цилиндра мађионичар је вадио голуба који се копрцао у његовој белој рукавици. Народ се тискао око трибине. Вриска мајмуна из кавеза мешала се са пљусковима аплауза.
Била сам опчињена том фатаморганом коју су покретали мукли, далеки гласови и звуци са Пиварског брда. Четири излога мамине радионице узалуд су ме призивала да уђем и поједем ољуштену јабуку. Као затрављена хтела сам у Циркус. Отац је дуго одбијао и најзад невољно пристао да ме тамо поведе.
Горак призор тамо нас је чекао. Војнички шатор ограђен конопцима. Унутра, на изврнутим сандуцима као на одру, под обешеном сијалицом био је постављен скелет омањег кита. Извучено из дубина и ко зна кад убијено, празно је зјапило то што је остало од њега. Гомилу крупних и ситних костију држала је на окупу некаква мајсторија. Пршљенови, ребра, глава и зуби као нанизани листови дувана, све огољено и увредљиво као свака подвала. Помпезно понуђено обећање расплинуло се и као неми сведок остала је ова убога грдоба. Узалуд је отац очекивао да нам Пинокио и Ђепето покажу како су се одатле избавили. Око грдног скелета у тихом мимоходу корачале су изношене, покривљене ципеле, тапкале су покорно уморне ноге крај чудног одра. Последњи поздрав ничему. То је било све од Циркуса.
Мој добри отац био је љут. Скупо је платио улазнице. Велики Преварант само је свратио у наш град да покупи харач, да узме сањарину.
„Рекао сам ти да тамо нема ничега“, додао је мeкше, док смо поражени силазили низ Пиварско брдо.
Гласови из даљина! Варљиви звуци са високих трибина што заводљиво мамите, сејете лелујаве варке којима хрлимо. Гласови из даљина! У вама слутимо велике, славне представе. Ви засипате видике светлуцавим прахом празних обећања. Ко приђе близу натруниће му се очи, па ће их дуго трљати празним длановима – да прогледа.
Нема коментара:
Постави коментар