Људи су оскрнавили Човека. Пре доласка људи, Човек је био кичмени стуб Речи. У њему је Реч имала своје стајаће место, која се појављивала само у моментима стварања. Та Реч је Човека узела за "Кума". Касније се тај појам спорадично одржавао у свом првобитном темељишту. Сада је то Реч, која спада у групу Онако или тачније Нако,толико занемоћала, да је саспела на самосажаљење.Природа није разликовала човека од цвета љубичице, мрава, капи росе, струне паучине и струка ждраке. Човек и Вук су имали исту дупљу као и Гак. Носили су своје семе у одбаченом змијском зубу или у оломку тог зуба, који им је остао у колену, када су љубили ливаду и женску икру.
Вратити се себи, више се нема куда, а и нема коме. Отуђени од себе, Људи нису у стању да пронађу Човека.
Тај светионик се урушио попут прозора напуштеног магацина, чије су прозоре поразбијали обесни малишани, плашећи мишеве слепаће, који су облетале свој сент. То се догодило и са Човеком. Моћни људи су га каменовали новцем. Зло камење названо различитим именима моћи, потопило је очи свемира. У тим дупљама данас се уз помоћ електронике гледају ракете и невидљиви организми болести.
Човек је постао скорела сукрвица на одећи Бога, који је прогнан у рушевине.
Они који по мало чему личе на Човека, а називају се људима, даноноћно запрашују крв и лобање пропраним барутом.
Данас су смрти чистије од кошуља џелата, јер она стоје пред ћитапима Бога, а џелати пред платним списковима.
И једни и други имају погнуте главе. Срамота их је себе самих.
Али, одавно је срам и стид, посмртно осећање Човеково.
Нема коментара:
Постави коментар