недеља, 23. новембар 2014.

Драгица Охаши: Цветови на месечини

НА ПЈЕНИ ОД МОРА

На пјени од мора послао си ми опет ружу
Измамила је још једну нову сузу
Со је блистала на њеним латицама
Као дијаманти на прстену на дан нашег вјенчања
На пјени од мора слао си ми поздраве из далека у ране зоре
Док су латице опадале у вази уз прозор са погледом на море
Вратила сам ти натраг латице у плавом валу
Знам допливаше до твога брода на далеком океану
Да ти кажу да те чекам на обали
Док ми хладна бура мрси косе на малој ували
Чекаћу и када љето мине

А пожутјело лишће најави јесење кише
Ја бит ћу ту и кад сњежне пахуљице
Буду падале на моје лице
Стајаћу тамо крај старе стијене
Као и многе усамљене морнареве жене
Није нам тешка сва та самоћа
Јер има она циљ већи
Понекад и патња зна бити пут ка срећи
Искрена љубав у срцу која траје
Смисао свему даје
Чему двори од злата
Ако у њима радости нема
Кад страх те је да узмеш кристалну чашу
И да је крхку не сломиш хвата те трема.



ПРИЈАТЕЉУ ПО ПЕСМИ

Ту сам уз тебе у тратинчици крај пута
У плавом лептиру што случајно пред прозор долута
Ту сам у бистром извору реке
На обали мора, испод зелене смреке
Ту сам крај тебе док гледаш ружин цвет
Ту сам у зору кад буди се свет
Не, не мораш да ми будеш пријатељ по сећању на минула времена
Мада памтим звук типки белог клавира у галерији успомена
Ја сам као на сухом морска сирена
Радије би да ме грије сунце на хриду камених стена
Да исхлапе све оне капљице са морског дна
Које су ме вукле даље од мог сна
А мој сан је исти као и сан твој
Да у свету буде мир и перо заустави сваки бој.

                                                     
Цветови на месечини


Били су јуче само мали пупољци у пољу
Процвали ноћас на месечини
Раскошни округли цветови обасјани ружичастом зором
Једноставност свакодневне бити постојања
Трансформирана у меким нежним латицама божура
Месец се повукао пред светлошћу долазећега јутра
Остављајући отворене цветове у свету прозрачне лепоте и спектру дуге
У простору који не припада више звездама
А оне нас и даље следе из далека
Невидљиве пред снопом сунчевог златног плашта
Однекуд долута плави лептир изнад бљештаве ауроре цвета
Да понесе својим крилима по свету трачак наде и радости живљења.




ЦВЈЕТОВИ НА МАКАДАМУ

Стихови записани на листу самоникле дивље ружице
Далеко у срцу моје провинције
Цвјетови младости на старом макадаму
Латице се измјешале са шљунком прошлости
Расуте на врелини стопиле се са љетном носталгијом
А некима су и снови у страном врту
Љепши од својих меких ружа
Ружичасти цвјетови сад су увели
Спустиле се латице на земљу без сјаја
Али ове некад њежне руже су дио мене
И ови цвјетови нису били само украс на неком фестивалу
Кога ће сви сутра заборавити кад се угасе свјетла рефлектора
Ове руже негђе у мраку плакаше сузама у стиху
Суза по суза
Кап по кап
Без кишобрана на киши
Као хиљаду бубњева и хиљаду виолина
Овај стих није фотографија да настане једним кликом у трену
И ове сузе нису исцениране сузе на лицу ТВ глумице
Ово је стих настао у годинама горчине и бола једне избјеглице
Далеко од завичаја.



СУЗЕ НА ДЛАНУ ИЗБЈЕГЛИЦЕ

Пеку сузе избјеглице
Док падају на длан
Да ли знаш што значи бити избјеглица?
Да ли знаш што значи
Селити се из мјеста у мјесто
Из државе у друге државице
Остављајући све што си имао
Писма нису имала мјеста у малом куферу
Нити брандирана ођећа
Само један пар ципела и ођећа за ђецу
А неко је грешком куфер са ођећом
Замијенио са куфером пуним књига
Које никад нећеш читати
И када видиш другу избјеглицу
И сретнеш њене тужне очи
И мори иста немоћ коју и сам
Осјећаш јер не можеш помоћи
И не смета ти што та друга особа има другачију боју коже
И није ти важно какву ођећу носи
Једино би хтио да премостите ту ријеку патње и бола
Невиних жртава туђих ратних хирова.



ДА САМ ВИЛА МАЛА

Кад би само вила била
Ја би теби долетила
Летети ја би знала
Ја би знала, не би пала
Да сам вила мала
Кад би твоју тугу знала
И киша би ова стала
Кад би знала
Река суза тад би пала
Кад би твоју тугу знала
И стена би проплакала
А да неће вила мала
Да сам вила мала
Ја би теби запевала
О неправди пропевала
За ране ти мелем дала
Али нисам вила мала.



СЕЗОНА  ЦВЈЕТАЊА  РУЖА  МЕДИТЕРАНА

У град најави долазак новог љета
По башти пуној ружа њежни лахор кад прошета
Поплоченим уским улицама оџвањају кораци
На тргу раскошни букети и поруке на сатенској траци
Сезона ружа са југа
Растјера сјету кад ухвати те туга
А свака ружа у својим латицама
Поздраве носи са плавог Медитерана
Мандолине свирају пјесму радости
Кад се вратиш у град своје младости
Поета путује опет знаним обалама
Бисерне шкољке као некад оџвањају старим мелодијама
Шетње по меком пијеску на морскоме жалу
Док галопером и ружмарином одишу стијене уз обалу
У сјени палми сидро су бацили бродови бијели
Тамо гђе су се осмијеси срели
Црвена ружа на хаљини од свиле
Сјећа на неке пријатеље миле
Ђевојке збогом кажу родном крају
Када се удају
Моја љубав, а и срце моје
Од Јадрана сада далеко је.



 ТОЛЕРАНЦИЈА

Лијепа ријеч златна врата отвара
Ружне ријечи и поруге сва затвара
Жељни смо топлих осмјеха
Жељни смо толеранције
Нећемо на рачун других зезанције
Жељни смо искрених пријатеља
Радости и весеља
Жељни смо мира и да нам тиха музика свира.



БАЛЕРИНА  У ХАЉИНИ ОД ТИЛА

Прича о балерини се врти по чаршији
И још један нови сценариј за филм
Као и увијек продају се емоције
Да онима који су замрзли осјећаје
Врати успомене на
Рингишпил на вашару таштине
Черге тихо пролазе кроз град
На обали ријеке
Поставише шаторе
Циркус се вратио и овог љета у град
Једне заборављене младости
Стари град наставља да живи
Корзом сада пролазе неки други
У излозима и даље балетанске ципелице
Чекају неке нове балерине
Ја моје чувам
Док сама не напишем
Причу о балерини
И принцези доброг срца
Без гламура и блиц камера
Лажног сјаја свјетлости велеграда
Јер нису сви продали своју љубав
Љубав није лутрија
Она се деси
Случајно тако
Љубав осјећа свако
А када љубав није права
Срце то добро зна
Оно увијек искрену љубав тражи
Не могу срећу донијети лажи
Када љубав није то
Ми се више не враћамо.



Нема коментара:

Постави коментар